Пети дан на Театар фесту у Раковици гостовао је млади ансамбл суботичког позоришта Деже Костолањи са представом Терапија, аутора Кристофера Дјуранга у режији Оливере Ђорђевић.

Због временских неприлика, представа је била слабије посећена него иначе, али су млади глумци испунили салу ентузијазмом и енергијом. Глумци овог мађарског позоришта из Суботице потврдили су и пред раковичлом публиком свој статус младих талената окренутих експериментисању и истраживању нових позоришних тенденција, за шта је првенствено заслужан вођа и директор позоришта од 2006. године Андраш 

Урбан.

 

Већ на самом почетку представе глумци покушавају да дефинишу ову Дјурангову комедију, по којој је роберт Алтман снимио филм.

Они за Терапију говоре да је: романтично-комична пародија веза, самоанализирајући-самолечећи душевни порно шоу, психоиндивидуалистичка нега...

Глумци непрестано излазе из улога и причају о сопстевним искуствима, коментаришу улоге које су им додељене, личности из јавног живота Србије, сећају се детињства, па се опет врло пластично и живо враћају у ликове неуротичних Американаца у очајничкој потрази за љубављу. Крајње сведена сценографија(Марија Калабић) истовремено је и стан и кафић и психијатријска ординација, као да су то једина места на којима се савремени човек колико – толко отвара. Као четврто потенцијално место остаје позоришна сцена, и то глумци врло јасно показују истовремено огољавајући сопствене личности и продирући све дубље у психологију ликова које играју.

Елементи кабареа и караоке шоу изврсно су искориштени као пародија романтичних веза. У ту сврху је кориштен и видео материјал (Антал Ерудац)који садржи кич срца, фрејмове цртаних филмова, љубавне поруке и слично.

У једном тренутку, сви глумци силазе са сцене и постављају питања шкакљивог сарджаја публици. Ово се показало као врло ефектно, јер су сви испитаници, након почетне благе збуњености, ускоро врло радо и насмејано одговарали на постављена питања. Пошто разговор након представе, такође због лоших временских услова није одржан, ово би могла бити нека врста анти разговора или пандана свим досадашњим разговорима након представа, гдје је публика ипак била суздржана у постављању питања трупама које су гостовале на Театар фесту. Овако се показалао да ближи, очи у очи контакт, ипак има учинка, и да је комуникација и у доба када нам је "меморија краћа од смс поруке" ипак могућа. Тако смо способни и са потпуним незнанцима да поделимо део својих страхова, сећања и дилема и да то не схватимо као атак на нашу интиму, већ чин људскости, које нам је у данашње време понестало.

Ионовативна и вредна редитељка, акценат је ставила на глумачку игру, на гег, покрет, глас. Од лаке Дјурангове комедије, Оливера Ђорђевић је направила озбиљну представу, који основни циљ јесте да засмеје, али због специфичне глуме (сталног изласка из улога), ова прича постаје прича свих нас, и тера нас да све оно што свакодневно потискујемо, бивше љубави, страх од одбијања, жељу да будемо вољени, избацимо на површину, кажемо то гласно и јасно некоме и онда коначно пређемо преко тога. Универзална тема љубави, и мушко-женских односа овај пут успева да нас заинтригира и да нас се заиста тиче.

Оливера Ђорђевић је дипломирала на одсеку за мултимедијалну режију у класи професора Бора Драшковића на Академији уметности у Новом Саду. Радила је у организационим тимовима фестивала Битеф, Стеријино позорје и радост Европе. Уметнички је директор драме у Народном позоришту у Суботици, а режирала је представе у позориштима у Суботици, Београду, Новом Саду, Зрењанину, Бањој Луци, Сомбору...

Кристофер Дјуранг је драмски писац, филмски сценариста и глумац, школован на Харварду и Јелу.

Разигран текст, јасан редитељски концепт, уиграни и распевани глумци чине ову представу несвакидашњом позоришном забавом, а комуникација са публиком и енергија коју глумци носе током сваког минута представе чини је уметничким делом.      


Тања Шљивар

Фото: Едвард Молнар